Феликс Ромулијана

Галерије, потоњи цар и бог (293 – 311), рођен је око 250. године у једном месту у Приобалној Дакији, “не одвећ далеко од Сердике”, где је у младости чувао стоку, због чега га је читавог живота пратио надимак Арментариус – Говедар. Најновији резултати археолошких истраживања ван бедема велелепне палате, коју је подигао у месту свог рођења и по својој мајци назвао Ромулијана, доказују да је Галеријево родно место било велико урбано насеље, са мноштвом луксузних јавних и приватних грађевина.

Галерије је био наочит, снажан човек, љубитељ добре трпезе и изузетно храбар војник, целога живота одан свом поочиму Диоклецијану, родоначелнику тетрархије, снажно везан за завичај, земљаке и рођаке, пре свега за мајку Ромулу, која је “ватрено обожавала планинска божанства” и била заклети непријатељ хришћана. Претпоставља се да је масовно погубљење хришћана од стране Диоклецијана предузето под Галеријевим утицајем, као и да је четврти и најригорознији Диоклецијанов едикт против хришћана, донет 304. године, у потпуности Галеријево дело. Мање је познато, међутим, да је Галерије, две године пре чувеног Константиновог Миланског едикта из 313. године, 30. априла 311. године, издао у Никомедији едикт којим је обустављен прогон хришћана.

Дворски комплекс код данашњег села Гамзиград опасан је јединственим одбрамбеним системом: двоструки бедем оформљен је од остатака старијег утврђења, уклопљеног у млађе. Галерије је могао започети са изградњом старијег фортификације тек након своје велике победе над персијским краљем Нарсејем, 297. године, док је градња млађег утврђења започета 305/6. године.

Пиластар са представом тетрарха у медаљонима сведочи да је 305. година, у којој је Галерије проглашен августом (1. маја), година од које можемо рачунати почетак њене изградње. Цео комплекс вероватно је требало да буде завршен до прославе двадесетогодишњице Галеријеве владавине (vicennallia) и његовог драговољног повлачења с престола 313. године. Императорова болест, која је незаустављиво напредовала од 310. године, преусмерила је ток изградње од профаног језгра унутар бедема ка сакралном на Магури, а његова смрт, 311. године, несумњиво је представљала и смрт његовог односно тетрархијског идеолошког концепта.

Иконографија украса гамзиградске палате најимпресивнији је визуелни израз идејно-политичке концепције тетрархије. Подови палате били су застрти импресивним мозаицима високог квалитета израде, зидови украшени раскошним фрескама и оплатама од скупоценог камена, нише испуњене скулптурама израђеним од ретког и тешко обрадивог камена, какав је рецимо црвени порфир, што је све залога вечности. Уз Херкула, митског хероја са којим се поистоветио, Галерије је нарочиту пажњу указивао Дионису, искористивши мит о њему као потку за мит о себи и својој божанској мајци. Целокупан украс Ромулијане, као и украс цареве престоне палате у Солуну, у знаку је овог вечно младог бога, који увек изнова васкрсава. Импресивни материјални докази двоструке апотеозе, Галеријеве и Ромулине, откривени су на брду Магура, удаљеном око 1 км од главне капије Ромулијане. Попут Диониса и његове мајке Семеле, који су се придружили боговима на Олимпу након Дионисове тријумфалне експедиције у Индију, Галерије – Нови Дионис – и његова мајка Ромула, уздигли су се у небо са врха Магуре.

Мозаички теписи којима су били застрти подови Галеријеве задужбине, на првом месту панели који приказују Диониса на гозби, Венаторе и Лавиринт, на својеврстан начин пружају потпору истој идеји. Попут архитектонских елемената и скулптуре, али много животније, они испредају причу о божанском Галерију, представљајући најмоћнији сегмент предимензиониране и детаљима презасићене сценографије, урађене за представу о космичком пореклу једне идеологије. Дионису – Галерију, носиоцу главне улоге, подређена је целокупно уређење сцене, на којој је мозаичка представа бога Диониса есенција целокупне архитектонске и декоративне концепције Ромулијане: дивинизирани човек упловљава у сфере бесмртника.

Заједно са јединственим и крајње нерационално изведеним одбрамбеним системом, сви декоративни елементи Галеријеве гамзиградске палате, ако занемаримо неоспорну лепоту којима неки од њих плене, намећу се управо својом пренаглашеношћу. И управо то претерано потенцирање моћи, тај готово загушујући осећај свеприсутне и ограничавајуће силе, наводи нас на закључак да, чак и да његово биолошко време није истекло, Галеријево “идеолошко” време је свакако неумитно истицало.